Divlji badem...

Nepomicno telo se hladi kraj njega, tone pod svojom tezinom, kao da krevet vise nije krevet, vec morska tamnica bez dna. Ledi se krv na pomisao laznih osecanja, sve se ledi dok misli gore. Jedna misao tupo i sve glasnije odzvanja, boli kao usecanje noza "Ne volim te." Telo postaje kavez. Dok se okovi sve vise primicu i stezu do mesa, unakazuju joj ruke, noge, srce i um. Sve su joj blize, kao da ce kraj, ali nece. Ne sme da prizna kraj i poraz. Da li bi to bio poraz ili pobeda? Razmislja dok nemo posmatra mrak. A sta je mrak? Da li je to ono sto oci vide ili sto srce oseca? Pitam se da sli smo svi ponekad usamljeni u ljubavi?

Soba smrdi na cigarete, na alkohol, na prljave poljupce. Tiho sebi govori "Ja sam kurva." Nedostojna sam sebe, lezim pored tako bliskog, a sada potpuno nepoznatog stranca, dok on mene sve vise voli, bez moje dozvole. Predajem mu se. Ne zelim. Moram. Ne mogu. Ljubav je uvek takva. Zivot i smrt. Dok jednog ozivi, dize ga do sedmog neba, drugog uvek ubija i spusta ga ravno do dna, u pakao. Pakao od zivota. Ali ja nemam ljubav, imam sazaljenje, iako sam se uporno trudila da te zavolim, sapuce dok ga gleda kako mirno spava pokraj nje, u njenom zagrljaju. Dodir njegovih ruku je pece, boli, mrzi ih. Urezuje joj se u kozu, u srce. Sada shvata koliko je tesko biti onaj koji ne voli, lazov, jer sve je laz i prevara. Vara i sebe i njega dok se laze i pretvara. Ljubav je kocka, i ona je ovoga puta izgubila, ali ne zeli da prizna kraj igre. A sta je izgubila? Samo sebe. 

Dok polako pocinje da mrzi i sebe, kao i njega, svice zora, vidi to kroz malene rupice na zavesama. Ne, Sunce ce osvetlati moje gnusno telo, pece me. Gadi mi se. On. Pocinje da place, ali ne od besa. Od praznine. Jos jedan novi dan, jos jedna epizoda u zivotu bedne epizodistkinje. Plasim se da preuzmem glavnu ulogu, plasim se da cu sve izgubiti, ali sebe sam vec izgubila. Ne mogu. Sta covek koji je sebi tudj ima vise da izgubi? Mora da trpi posledice. Istina kad-tad pokaze pravo lice, maske moraju pasti. Barem se nadam. Nada jedina ne ubija, ona me odrzava u zivotu. A ja, ja sam mirni posmatrac sopstvenog ubistva, a ubica je ljubav. Ubica sam ja. 

Muskarcima je lakse, oni su jaki, oni su vatra. Dok su zene voda, moraju da teku, pa makar u prljavi tok. Teku dok je  krvi u  venama. Prljave smo, mutne, same sebe spiramo. Ali nikada do kraja, jer kraj je smrt. Kao da sudbina zene koja ne voli nije dovoljno teska, dodaju se i preteski okovi, celo jedno telo pod svom svojom tezinom koje sputava ljubav da te oslobodi, da odletis na sedmo nebo. Ono me spusta, kao posle droge. Posle droge ostane praznina. 

A sta je ljubav nego droga. A sta je ovaj zivot nego laz. A sta je sloboda? Sloboda je volja, smeti priznati coveku koji ti je dao sve da ga ne volis. Dati mu svoje nista. Kada bih imala hrabrost, imala bih i slobodu. Ali ja sam kukavni ubica, ubila sam ljubav. Kriva sam. Sada secanja ubijaju mene. Secanje na moje reci, kao tudje, "Volim te." Postala sam sebi stranac, ubila sam deo sebe. Zelim mrznju, ne zelim ljubav. Zelim konacno unistenje. Ne znam sta zelim. Gubim razum. Gubim se. Gusim se. Vezana sam nevidljivim lancima. Za sebe. Ne mogu da pobegnem. Od sebe. Zasto?